Kada sam prije gotovo dvije godine došla u Cambridge na intervju, moja me Mare poslala na gradski bus barem sat i po prije, da se ne bi šta zakompliciralo. Provela sam prvih petnaestak minuta šetajući između zgrada bolnice, a kad mi je to dojadilo, sjela sam na najudobniju foteljicu na recepciji i otvorila institutski prospekt. 13 Nobelovih nagrada vrištalo je s prve stranice. Hmpf, hvala na pritisku.

Zatvorila sam nervozouzrokujući prospekt.

Fine tete recepcionarke su mi objasnile da nisam skroz čista i da imam više od pola sata do svog intervjua. Unatoč nečistoći glave, posjele su me u maleni seminar sa poflekanom mikrovalnom. Ubrzo je u sobicu ušao šarmantni, visoki muškarac, godina negdje kao moj tata. Pružio mi je ruku, nasmiješio se bisernobijelim zubekima, rekao da je on Venki i pitao da tko sam ja. Kad sam mu objasnila da sam studentica iz Hrvatske i da za ciglih dvadesetak minuta imam najvažniji intervju u svom dosadašnjem životu kada će neke mudre glave odlučiti oće li mi dati stipendiju, on je samo usciknuo:

- Hrvatska? Oh, pa od tamo je bio Svetozar Gligorić!

Ondak sam ja bila tuka koja nije znala ko je to (kasnije se ispostavilo da je to srpski a ne hrvatski šahist, pa sam, ajde, djelomično ikskjuzd). Začuđeni mi je Venki tada pojasnio da je on bio jedan od najvećih šahista 1960-ih. Još začuđenija ja sam mu morala također pojasniti da sam rođena sredinom osamdesetih i da  ne razlikujem konja od kralja. Vidno razočaran me pitao da li onda barem znam tko je Nenad B. Našto sam mu ponosno rekla da jašta nego da znam, da je on jako poznati znanstvenik.

Venki je zaključio da je to urnebesno. Kako mi današnja mladež znamo tko je Nenad B., a ne znamo tko je Svetozar Gligorić.

Ubrzo nakon tog razgovora ubacilo me u ralje odbora za prestižnu/kompetitivnu/gotovo nemoguće dobivljivu stipendiju. Zli je odbor ispao nakupinica presimpatičnih i dobroćudnih šmokljana, koji su opijeni mojim šarmom i smislom za humor zaključili da sam ja mnogo pametna i dali mi stipendiju.

Sutradan sam morala porazgovarati sa svim članovima svoje buduće grupe, svojom budućom šeficom, ostalim znanstvenicima, čije je mišljenje mojoj šefici bilo relevantno, i na kraju velikim glavešinom. Ušla sam u živahni labos pokraj kojeg je bila malena niša. U toj maloj, skromnoj nišici, zavaljen u udobnoj stolici, okrenut prema velikom monitoru sjedio je Venki. Okrenuo se i ponovno nasmiješio.

- Pisao sam Nenadu o tebi!  – uskliknuo je. – Evo, vidi! – rekao je otvarajući svoj e-mail inbox.

- Pisao sam mu da kako je moguće da netko ne zna tko je Svetozar Gligorić, a zna tko je on!

I stvarno mu je pisao. Ovaj mu je čak i odgovorio. Napisao mu je kako je, eto, sve relativno.

Jedino čega se dalje sjećam, jest da sam ja pričala, a on se smiješio i vrtio na stolici. Na kraju mi je stisnuo ruku i poželio sreću.

Stipendiju sam dobila i tu sam već cijelih godinu dana. Naučila sam u tih godinu dana puno, između ostalog i tko je jedna od najomiljenijih osoba na institutu. Vole ga svi, od malih studenata, do velikih šefova. Šuškalo se već nekoliko godina da će dobiti Nobelovu nagradu za ribosom. Ali šuškalo se i da neće još.

Žvakali  smo mi studentarija nekuvečer lošu pubovsku hranu. Netko je spomenuo da ujutro objavljuju Nobela za kemiju, a ja sam zaključila kako bi bilo svjetski da dobije netko naš. Šampanjac bi potekao hodnicima i tulumarilo bi se barem tjedan dana. Takve vam stvari odmah razvesele skorojevićku kao što sam ja.

Nismo tu večer otišli natrag na posao nakon večere. Nastavili smo ćakulati uz pivu, koja je puno bolja od hrane. Zato što je Danska. Zbog toga sam malo okasnila ujutro. Bilo je već skoro jedanaest kada sam uspuhano proletila kroz recepciju i otrčala na prvi kat. Nešto je bilo čudno. Svi su stajali po hodniku u malim grupicama i šaputali.

- Asti mande, ako neko tu nije dobio Nobela! – mudro sam zaključila.

Uletila sam u prvi labos i odmah su mi rekli:

- Did you hear? Venki got the prize!

Iz potpuno nepoznatog razloga nastavila sam trčati niz hodnik. Sva ushićena i ciktava. Uto mi je došlo iz guzice u glavu, da trčim ko mutava. I da zapravo ne znam zašto trčim ko mutava.

Ostatak dana bio je sav nekako uzbudljiv. Tajnice su izbezumljeno trčale po hodnicima. Ljudi, koji nisu mogli raditi od silne zvonjave, čupali su telefonske žice iz zida. Kombi je dovozio šampanjac.

Tea time toga dana bio je malo drugačiji. Umjesto mlijeka i kolačića, krkao se losos i šampanjac. Čovjek koji je svakodnevno pio čaj s nama odjednom je postao kao novi izložak u zoološkom vrtu. Ljudi, koji komuniciraju s njim svakodnevno, izvadili su mobitele i počeli ga slikati. A on je samo vrtio glavom, očiju raširenih od uzbuđenja. U jednom je trenutku na drugom kraju kantine ugledao starijeg kolegu Nobelovca kako sitnim koracima prolazi kroz gužvu. Ostavio je šampanjac i probio se do njega. Ovaj mu je čestitao, a Venki se skromno zahvalio.

Susret divova. Skromnih. Jednostavnih i ljubaznih.

Tako ih neslužbeno zovu. Divovima. Ta velika imena s mog instituta. Giants.

Par tjedana kasnije stajala sam pred nekoliko takvih divova i prezentirala im Tom Waits meets Leonard Cohen na Praxitenima nervoznim glasom svoj rad. Odgovarala sam na njihova pitanja šeprtljavo i zbunjeno. I preživjela.

Jedan od divovskih ispitivača, div Roger, došao je nakon toga u moj ured i ukazao mi na jednu grešku u pisanju. Objasnio mi je da nešto ne mogu napisati tako kako sam napisala, jer, eto, ispalo je slučajno da je on fizičar-genijalac i da zna matematiku. I fiziku. I da zna sve. I da je pročitao moj rad u najsitnije detalje. Iako samo ja bila jedna od dvadesetak studenata. I da mi nije htio ukazati na pogrešku pred svima. Nego ovako nasamo.

Zato želim postati jedna od divova.

Želim svojim divovskim koracima preskakivati sitničarije svoje ograničene, zavidne, isfrustrirane osobnosti. I postati skromna, pravedna, obzirna i strpljiva. Ja želim biti div.

Mijenjam sve svoje sitne zavisti i krupne nesigurnosti za jedno divovstvo.

Anybody?

nema povezanih tekstova.