Još nisam dokučila je li to dobro ili loše, ali u principu pamtim rođendane.  A ipak, ne volim poklanjati stvari ljudima samo zato što je takav dan. Ne zbog toga što mi je glupo, nego postanem prenervozna. I nikad ništa dobro ne smislim. Ali zato nema nijednog razloga da u trenu kad mi padne na pamet poklon koji me podsjeća na nekoga, čak i ako nisam dovoljno blizu da ga sama predam, ne upakiram poklon i pošaljem ga. Pa, ovo je bilo za prijateljicu koja voli priče. Onu vrstu priča koje stoje iza stvarnih ljudi i predmeta.

Posrećilo mi se da sam imala nekoliko odgovarajućih stvari. Stare stvari koje su, skupljane usput kako sam se kretala, postale dovoljno iskusne da se o njima može reći mala priča. I žuti lak kupljen davno za nju pa malkoc isproban, i narukvica s maturalca u poznatoj točkici na karti Španjolske, i razglednica iz Ronde, i portugalska knjiga, i bookmark od rimskog kalendara iz 2004. (sa sličicama iz omiljenog filma), i kutijica i štapići za kosu iz Brazila – priče koje su se stvarno dogodile mi je najlakše ispričati.

pročitajte i

1. Pismo za E. (a nije “Za Elizu”)